..."kakve šanse ima Vojska Jugoslavije, sastavljena od regruta i rezervista, i ophrvana kapitulantskim i defetističkim raspoloženjem iz civilnog okruženja, protiv 200.000 NATO profesionalaca?"
Da je do kopnene intervencije došlo ne verujem da bi ponašanje civilnog stanovništva bilo takvo.
Da je Milošević izdržao duže verovatno bi (oni voljni, SAD,VB i Turska) pokušali neki prodor iz Albanije a kako bi se proveli ratujući na domaćoj teritoriji vojske protiv koje se bore...pitanje je?! Sigurno ne bez velikih žrtava i gubitaka. Da li bi onda njihova javnost na te gubitke pristajala?
Ideje o navodnom "tepih bombardovanju" koje nas je čekalo su glasine koje su Miloševićevi ljudi puštali da bi time opravdali svoju kapitulaciju. Ali sigurno bi cela zemlja ostala bez električne energije, vode i infrastrukture.
Dalja borba bi nas sigurno odvela u mnogo veće žrtve, veća razaranja ali i mogućnost bolje pogodbe. Ovaj tranzicioni mir koji osvojismo nije neka nagrada.

Pohvale gosp. Antoniću zbog toga što se prihvatio, makar i u formi kraćeg teksta, analize ove teške dileme...Lično, smatram da je učinjena greška što se nije nastavilo sa otporom NATO-u. I nakon Kumanovskog sporazuma, u tzv. miru, izgubili smo preko hiljadu Srba i drugih nealbanaca na KiM-u, dakle veoma veliki ljudski gubici bez ikakve strateške kompenzacije...drugim rečima, kazna, možda od Boga, što nismo bili izdržljiviji...
Suštinski problem je u tome što je od svih segmenata društva, samo vojska bila pripremljena za rat, a to nije dovoljno...Recimo, da smo odlučili da idemo do kraja, da prihvatimo jače vazdušne napade i kopnenu invaziju moralo se prethodno učiniti niz mera u civilnom sektoru...
1)Žene, deca svih uzrasta, stari i bolesni morali bi biti evakuisani iz velikih urbanih sredina, po selima u unutrašnjosti (to bar nije problem, pola Srbije je pusto, na desetine hiljada stambenih jedinica neiskorišćeno) da bi se izbegle masovne civilne žrtve i oskudica u vodi i patnja zbog razorene infrastrukture
2) Sve službe, sistem snabdevanja bi morao biti racionalisan, po principu dovoljni minimum za sve
3) Opšta mobilizacija (radna i vojna)...
Ne bih se složio da su našu vojsku činili samo neiskusni regruti i rezervisti..upravo suprotno, mnogi naši ljudi su prošli ratište, za razliku od vojnika iz većine država NATO-a, stoga je veliko pitanje ko bi borbi na kopnu, sa manjih distanci, kada se uloga avijacije znatno smanjuje, izvukao "deblji kraj".
Primeri iz Avganistana govore da NATO uopšte nije tako efikasan kako se često misli...Problem je u tome što smo mi jedna umorna civilizacija na zalasku, gde je neprihvatljiva bilo kakva velika žrtva zbog bilo čega, stoga je velika većina stanovništva odahnula kada je sklopljen tako nepovoljan mir...Zemlje koje su na nižem tehnološkom i obrazovnom stupnju imaju stanovništvo koje je izdržljivije, otpornije, sa jačom tolerancijom na žrtve i razaranja, i one s vremenom postižu ono što hoće..a nama, još dugo, dugo, ostaće Amerikanci u Bondstilu

Znaci nasi borci iz rezervnog sastava vec mesecima u ratu i dalje su imali izvanredan moral i nisu se nimalo plasili vec cak nisu ni hteli da pregovaraju o propustanju engleske kolone vec su ih pod pretnjom oruzja naterali u beg. Natu je isto tako odgovaralo da ne pristupi politici sprzene zemlje jer pitanje je kako bi se on kretao u takvoj okupiranoj zemlji (Irak,Afganistan..) a i sire, pitanje kakve bi to konsekvence izazvalo i van srpskih granica. U sustini njima je najvise odgovaralo ovo sto danas imamo. Kontrola zemlje uz nikakve gubitke a postavljanjem vlade koja ce izvrsavati zadate naloge a sve pod parolom demokratije, boljeg zivota i ulaska u Evropu kao u zemlju dembeliju gde radis malo a imas puno. A Milosevic iz gore navedenog mislim da nije prerano potpisao jer je imao informacije, mislim istinite da se spremaju zaista velika bombardovanja i mislim da je time spasio mnoge zivote a sa druge strane,sto je i imalo rezona ipak je i dalje ostao u politickoj igri koju je pokusao da igra do kraja. Kako je prosao, videli smo a da vi kao analiticari i mi kao narod ne saznamo mnogo vise toga postarali su osobe koje su vidjene s nim jednog 28.juna.

Na jednoj konfernciji za studente doktorante 2004. u Solunu cuo sam od jednog uglednog Grka da bi sigurno izbio rat izmedju Grcke i Turske da je bombardovanje potrajalo samo nekoliko dana duze. Kada sam ga zamolio da malo to pojasni, odlucno je odbio. Rekao je samo da je granica izmedju rata i mira bila veoma krhka i da je Klinton posle snaznog diplomatskog pritiska uspeo da "pacifikuje" obe zemlje.

NATO apsolutno nije bio spreman za kopneni napad; sjećam se da su neke britanske novine, da li Telegraf da li Gardijan, kukale kako su britanski tenkovi u junu ušli na Kosmet bez ijedne granate, pošto im nikad nije stigla municija. ”Apači” nikad nisu poleteli.

Da je Milošević sačekao, možda bi bombardovanje stvarno postalo još zverskije. Možda bi na kraju NATO ipak okupirao celu Srbiju, po cenu mnogih života. Ovako, životi su sačuvani - ali je Srbija ubrzo okupirana na drugi način. Pravi poraz u ratu sa NATO nije bio 10 jun, već 5. oktobar.

Da, Peter RV, iz mog ugla mislim da je baš tako bilo kako opisujete...Ne razumem vaše reči u zagradi "za ove imam i jedan precizniji naziv- anatema za NSPM-moderatore", možete li objasniti više?
Takodje mislim da nije samo Milošević bio impresioniran brutalnošću bombardovanja. Svi su bili impresionirani, i za vreme bombarodvanja svi su disali kao jedan...Vlast, opozicija, narod...Zato prebacivanje krivice samo na Miloševića mislim da je nevidjeni greh naroda, koje god nacije bio!
Nemoguće je znati da li bi bilo bolje da smo izdržali još malo, ili da nismo izdržali toliko...Bilo je tako kako je bilo...Tema je dobra za trening mozga i profesija koje se time bavi...
Glavna tema je medjutim individualno preispitivanje svakoga od nas šta je uradio da se to ne dogodi, a mnogih od nas zašto nastavljaju sve po starom? Evidentan je pad morala nakon NATO bombardovanja, čak i ako je pre toga on bio, uslovno rečeno, lažan!

Nakon deset godina, ipak, imamo malo više pameti, zar ne? Gospodin Antonić je napisao članak, i pokušao da izrazi svoj stav o tome kako se o tako delikatnom pitanju odlučivalo u realnom vremenu.I da ne zaboravimo, samu odluku je donela naša Skupština.
Lično sam bio za opciju "da izdržimo još malo", i "da im pokažemo" (ili dokažemo)...
Srećom, mene nisu pitali, a sve što se nakon toga dešavalo,uverilo me je koliko sam bio u zabludi. Nažalost, mi sami smo tome doprineli, uz malu pomoć "prijatelja", i ostalih "čimbenika" svetske političke scene. Jednostavno, mnogo je bilo onih koji su imali svoj parcijalni interes.I imaju ga i danas.I od njega jako dobro žive. Žrtva ima svoj smisao samo kada se njom postiže neki viši cilj.U protivnom, to je samo autogol... Potrebno je još vremena da se cela priča iznese na svetlo dana, i da goli interesi sami daju odgovore o tom scenariju, koji nikada nije bio onakav kako smo ga mi doživeli. A priznanja vojsci meni nisu potrebna.I ja sam, kao i desetine hiljada, bio njen mali deo.I bio bih opet, ali bojim se bez tih desetina hiljada...odnosno, sa desetinama,ali bez hiljada...A svi znaju gde su nam generali, a znaju i gde su nam generali bili pre poslednjeg odredišta...Uostalom, sve se zna. Vreme je da se više ne pravimo naivni...Mi to zaista jesmo...

@Peter RV: Pravi romantičar je bio Kralj Ujedinitelj! Današnja Srbija je posledica tragičnog ujedinjenja s pragmatičnom, neromantičnom "braćom". Slovenac A. Korošec je tada izjavio: "Uzjahali smo dobrog konja, a vratićemo im ragu!"

A DŽon Alen, bivši službenik obaveštajnog odseka Stejt departmenta, navodi da "rađanje šest republika nije kraj, nego početak nove balkanske priče".

Posle 70–80 godina strpljivog rada na ostvarivanju podlih planova o razbijanju jugoslovenske države i srpskih prostora, ne može se optužiti jedan čovek za ono što nam se dogodilo 1999. Njegov najveći "greh" je ujedinjenje Srbije, to jest promena Ustava iz 1974. Da se to nije desilo, i Vojvodina bi po Badenterovom planu odavno bila nezavisna, a još verovatnije razbijena i pridodata zainteresovanim susednim državama. Dokaz su današnje "peripetije" oko pokrajinskog statuta i dovršavanje Brozovog testamenta.

Ja nikako da razumem kako mnogi olako prelaze preko poluvekovne satrapske vladavine Josipa Broza, praštajuću mu za "ostavštinu" zbog koje smo se poklali, i srpsku istoriju računaju samo od pojave Slobodana Miloševića.

Uopšte uzev, mi smo jedan "zaboravan veseo narod" koji zbog toga ima i "veselu" istoriju!

1.Besprizorni medijski pritisak na srpski narod u korist evroatlantskih integracija, sa naglaskom na atlantske, zahteva adekvatne odgovore malobrojne intelektualne elite koja se još protivi tom završnom činu konačnog razbijanja Srbije, kao i kolektivnom ispiranju mozga srpskom narodu, još nezabeleženom u ljudskoj istoriji, čija se čudovišnost ogleda u kvantitetu, kvalitetu i dužini trajanja. Mislim, moramo da progovorimo o tome nebi li spasli još ono malo identiteta što nam je preostalo...makar nas jednog dana i nasilno integrisali. Antonića veoma cenim, jedan je od retkih barjaktara slobodoumnosti u srpskom medijskom prostoru. Tekst je kao polazište za raspravu briljantan, pošteno i odlučno napisan, sa doista smelim zaključivanjem, koje prosto vuče u polemiku obzirom da pripada onoj vrsti istorijske fantastike u koju nas obično uvlači druga Srbija, dakle, pričamo o tome „šta bi bilo, kad bi bilo“! Odmah ću reći da se ne slažem sa zaključivanjem gospodina Antonića. Sigurno će istoričari reći svoju reč, ali ja ne mogu da se setim odgovarajućeg primera u svetu da se neka država predala usred ratnih dejstava, a da joj je vojska istovremeno ostala netaknuta i da neprijateljski vojnik nije ni kročio na njenu teritoriju? U takvoj situaciji, nema ni govora o dilemi da li je Milošević dobro postupio ili ne jer, jednostavno, te dileme nije ni bilo!

2.Zašto bi se predavao, kada mu njegovi generali sa ratišta poručuju da vojska nije ni načeta i da još dugo može da izdrži? Kada su svaki dan pristizale vesti o razdoru među NATO saveznicima? Kada je bilo jasno da u kopneni napad mogu krenuti samo tri članice, Engleska, Turska i Amerika, ali sa velikom rezervom za američku vojsku, koju Klinton nije bio rad da angažuje jer se plašio, ne za moguće njihove ili naše žrtve, nego za sopstvenu predsedničku kožu? Uostalom, pored medijskih vesti ili onih koje su pristizale preko slobodoumnih intelektualaca iz celog sveta, naša vojska je imala i mnogo proverljivije informacije od, kako se kasnije ispostavilo, čak visokih oficira iz NATO redova. Znalo se da NATO pre zime mora da se odluči na akciju jer bi „humanitarna katastrofa“ to zaista i postala u zimsko doba, a da bi u slučaju velikih žrtava i neuspeha kopnene ofanzive to bilo ravno katastrofi za mnoge političke i vojne glavešine. Rizik jedne takve akcije je bio ogroman i posledice su mogle biti katastrofalne, pre svega za izbeglice, ali i zemlje regiona, pa čak i sam opstanak najveće vojne alijanse svih vremena. Zbog velikog uloga i neizvesnog ishoda nije bilo lako doneti jednu takvu odluku i o tome se dosta zna. Iako je tačno da se radilo o obostranom riziku, srpska vojska je svakako rizikovala manje jer je branila svoju teritoriju od višestruko jačeg neprijatelja, u neobjavljenom i neodobrenom ratu i, u svakom slučaju, u ratu koji se vodio protivno svim postojećim međunarodnim zakonima i normama! Eventualne velike žrtve među civilnim stanovništvom više nebi mogle biti podvedene pod "kolateralnu štetu", a velike žrtve među njihovim vojnicima bi zaljuljale, to se i onda znalo, političke i vojne vrhove cele NATO strukture.

3.Tačno je da su "pregovarači" Rusiju iskoristili kao sredstvo pritiska na Miloševića, jer su se na njega i skoncentrisali, znajući da našoj vojsci NATO nije mnogo naudio! A on je, najverovatnije, odustao od dalje borbe spasavajući svoju jadnu političku kožu. Znao je on dobro da mu se u obe moguće situacije ne piše dobro, niti u slučaju NATO pobede i okupacije Srbije, niti u slučaju nekog našeg, makar i delimičnog vojnog uspeha, kada bi isuviše mnogo Srba permanentno ostalo pod oružjem na jako dug rok. A kako „NATO pregovarači“ nisu imali uslov da on ode sa funkcije, odluka mu je bila ne olakšana, nego praktično, kroz Černomidinova usta, i sugerisana! Tako smo mi „pobedili“ i napustili Kosovo, uprkos sjajnoj vojničkoj taktici i držanju i uprkos tome da vojska ne da nije bila poražena, već nije bila ni načeta. Zato ne mogu da se složim sa Antonićevom ocenom da je Milošević dobro postupio, naročito kada imamo u vidu sve ono što se potom desilo, dalje rastakanje srpske države (Crna Gora, sada Vojvodina), marionetska vlada (predviđam da će se u prvoj sledećoj vladi naći i neki strani ambasadori kao ministri), dobrovoljno napuštanje i onih minimalnih ustupaka koje je Milošević izboksovao oko Kosova (nebi li on, zajedno sa kamarilom, još malo plivao na talasima „veličanstvene pobede“ i iste takve „obnove“), itd., da ne nabrajam, boli. Mislim, u tom trenutku je on dobro postupio samo i isključivo za sebe i dvor, ne obazirući se mnogo na Srbiju i narod, a naša je velika (ne)sreća da se godinu dana kasnije prevario i odvažio na izbore. U svakom slučaju, može se mnogo toga pretpostavljati i vagati u ovoj igri "šta bi bilo kad bi bilo", ali ostaje činjenica da je Kosovo predato bez prave borbe i da je srpska vojska imala uslove da se bori i pod borbom drži i mnogo veće snage od onih koje su NATO generali uspeli da obeѕbede.

Kada se razmišlja o tome zašto je Slobodan Milošević doneo odluku kakvu je doneo ne treba ispustiti iz vida sledeće: Ahtisari je zajedno sa Viktorom Černomirdinom doputovao u Beograd i tom prilikom je 2. i 3. juna 1999. godine skovan sporazum Ahtisari-Černomirdin-Milošević. Po tom sporazumu Kosovo ostaje deo Srbije, na njega dolaze međunarodne mirovne snage, a bombardovanje prestaje. Nema dileme da se Ahtisarijev potpis nalazi na ovom dokumentu koji je zatim 10. juna iste godine pretočen u Rezoluciju SB UN 1244. Dakle, vrlo verovatno da je Milošević odlučio kako je odlučio baš zbog toga što po navedenom sporazumu Kosovo ostaje deo Srbije.

Nakon toga, isti taj Ahtisari postaje izaslanik UN i sačinjava plan u kome Kosovu daje atribute nezavisne države! Ovakva “akrobacija” na tako visokom nivou je verovatno nezabeležena u istoriji diplomatije. To je prevara.

Po rezoluciji 1244 Kosovo je dakle deo Srbije, a to što nas svetski sejači dezinformacija ubeđuju da je kosovska nezavisnost moguća uprkos toj rezoluciji koja IZRIČITO poziva sve članice UN da poštuju integritet SRJ, tj. Srbije u skladu sa Helsinškim završnim aktom koji garantuje nepovredivost granica, to je ništa drugo do slika njihovog "morala", "pravdoljubivosti" i želje za "poštovanjem postignutih sporazuma"! Stara latinska maksima glasi "Pacta sunt sevanda" (Ugovor je strankama zakon).

Kada svaki sporazum ili rezolucija postanu toliko "rastegljivi" da se mogu tumačiti kako se kome prohte uprkos očiglednom značenju, onda je zaista teško kriviti za to bilo koga iz Srbije. Sem one koji bi danas rekli da u rezoluciji 1244 ne piše to što piše i da se ona može tumačiti i ovako i onako...A hajde da vidimo šta će Međunarodni sud pravde reći o kosovskoj nelegalnoj nezavisnosti...Nadam se da neće biti "rastegljivih" tumačenja, imajući u vidu da nema teritorije na svetu gde su, između ostalog, ljudska prava (Srba) toliko nepostojeća kao na Kosovu.

Odlicna je analiza gospodina Antonica, sa specificne vremenske distance, nedovoljno za istoriju, ali ipak dovoljno za razmisljanje hladne glave.

Kao speifican ucesnik, i poznajuci, parcijalno, situaciju na terenu, jako mi se cini da je kraj dosao malo prebrzo, dok su svi bili u naponu sukoba, ali takodje mi se cini, i u pravom trenutku, kada su svi dospeli u corsokak. Narocito NATO.

Otprilike je i Stratfor slicno zakljucio. NATO je potrosio municiju isteklog resursa Pete Flote, pokrenuli su fals propagandu kopnenog napada, imali komplikacije sa naletima, promenili taktiku, i zeleli su da privedu problem kraju.

Mi, odavde, ustalili smo odbranu(mada su napadi bili ciklicni, sporadicni, odustalo se od mnogih ciljeva), na specifican(da ne kazem nepravi) nacin spremali kopnenu odbranu(kopanjem rovova, sto je diskutabilna aktivnost), ali sa jakom voljom i odlucnoscu da pruzimo zilav otpor. Svesni gubitaka.

Takodje, postojala je opasnost velikog izbeglickog talasa, prema Evropi, postojala je opasnost parcijalnog ulaska NATO u Vojvodinu(Kosovo je bilo prevruc krompir), sto bi izazvalo mogucu rovovsku borbu, na distanci, a tolika sila ne bi lako napustila polozaje.

Bilo je nastaviti godinama, ili stati...a nesreca je ipak na nasem terenu.

@ Vuk , onaj pravi; u potpunosti se slazem sa pasusem :
U svakom slučaju, može se mnogo toga pretpostavljati i vagati u ovoj igri "šta bi bilo kad bi bilo", ali ostaje činjenica da je Kosovo predato bez prave borbe i da je srpska vojska imala uslove da se bori i pod borbom drži i mnogo veće snage od onih koje su NATO generali uspeli da obeѕbede.
Vratimo se 610 godina unazad..koliko je (u procentima ) cestiti Knez Lazar izgubio vojske tog Vidovdana 1389g ? Ili malo drugacije kada je Srpstvo zvanicno palo, tj koje godine pade Smederevo?
Koliki su (cast i slava svim zrtvama Srpskim ) u ovom ratu totalni gubici poredjeno sa dalekom 1389g ? Svaki je zivot bez cene ..pa ipak za slobodu, za drzavu, za naciju za pravdu,Srpstvo je na oltar moglo da prinese jos 2-5-10-30 hiljada zivota.Strasna,uzasna,grozzna cifra,u drugu ruku da li bi nasi krvnici smeli/mogli da zakasaju tako duboko,kolike bi njihove zrtve bile ? Milosevic mozda nije bio kukavica ,ali je sigurno bio strasljivac i takve je odluke i donosio.U drugu ruku gde su bili ti diverzanti /patriote i rodoljubi koji su mogli da bace koju "petardu" pred vrata Aviana, Vicenzze, Bergama.. ili negde u Albanskim garnizonima i da odbrambeni rat prenesu na teritoriju zlikovaca.
Rat bi se besumnje odvijao drugacije,ali bili su (politicari) angazovani oko sverca duvana,para,oruzja,a ne i odbrane nacije.
Cinjenica ostaje,a o njoj niko(gotovo)niko ne pise ,pa cak ni izuzetno cenjeni Gospodin Antonic, da leta Gospodnjeg 2009 Srpsko nacionalno pitanje i dalje nije reseno, ili je reseno u korist svih drugih !

Kada se neki događaj važe, mora se dobro promisliti šta se stavlja na kantar. Ono što autor propušta da stavi na kantar su stotine pobijenih i nestalih posle okupacije Kosova, stotine hiljada izbeglih, direktnu vrednost Kosova za nas (infrastrukturu, prirodna bogatstva itd), duhovnu vrednost i samopoštovanje, uticaj Šiptarskog Kosova nad dugoročnu bezbednost Srbije (Pomoravlje će skoro sigurno kad tad krvlju platiti da se odbrani), i još koješta. Pravo da se zemlja brani oružjem je krvavo plaćeno zadnjih 200+ godina, a sad je uglavnom izgubljeno, i lako je moguće da će samo buduće žrtve moći da nam ga vrate. Možda nevezano za ovo, pade mi na pamet kako je Miloš većao posle prvog dana bitke na Ljubiću da pobiju žene i decu da ih Turci ne prodaju u ropstvo, pa da se onda tuku do kraja (Vuk Karadžić, Životi Srpskih Vojvoda). Ovde je odlučeno da naša generacija prepusti takvo jedno većanje budućoj generaciji Srba u mnogo gorim okolnostima.
Zato je rano za odgovor na pitanje da li trebalo još izdržati bombardovanje, a možda će odgovor biti da je trebalo više izdržati u Bosni i Krajini.

@Vladimir, ucesnik 2
Trazim jednu informaciju koju niko dosad nije mogao da mi da. Vi, kao "ucesnik" -mozda?
Dali je nasa vojska raspolagala sa raketama koje su imale domet od oko dvjesta pedeset kilometara? Pitam ovo jer je to odprilike razdaljina Bar(Crna Gora)-Bari(Italija).
Nadao sam se (prazno) da ih je imala i, opet prazno, ocekivao da ce poceti da gadjaju italijansku odbalu. Preciznost ne bi bila nimalo vazna ali psiholoski efekat je mogao bit presudan.
Mnogi Italijani su vec bili bijesni sto se Italija prikljucila Nato-ratu i eksplodiranje raketa po njihovim plazama bi im dao podstrek da montiraju jedan monumentalni anti-Nato skandal.
Ako ih je VJ imala, onda je napravljena jedna fatalna strategijska greska od strane Milosevica, da demonstrira volju Srba da se brane.

2.Dalje, priznavali to oni ili ne, današnji srpski političari su se mahom svi ispilili ispod Slobinog šinjela! On je ponovo uveo demokratiju u Srbiju(!), doduše nerado i ne baš na vreme, kao i „pravilo legitimiteta“ za vođu, raspisujući prve prave demokratske izbore. Ne bi bilo Republike Srpske bez njega, njegove odlučnosti i spremnosti na mnogobrojne tugaljive kompromise. U Dejtonu su svi igrali neku igru i mora se priznati da je on svoju odigrao majstorski, čak i prema domaćinu. Tom prilikom nije obratio dovoljno pažnje na jednu „sitnicu“ koja će ga kasnije koštati života, formiranje Haškog suda. Bilo je tih dobrih poteza još, naravno, ali ovde navodim one ključne, bar za neka moja premišljanja. Sa druge strane, isključivi je krivac za pad i tragičan kraj Srpske Krajine, koju je osudio na propast mnogo pre stvarnog njenog pada, svojim trulim kompromisima i dogovorima koje je napravio sa Tuđmanom, kao i federalnim i srpskim ostacima nekadašnje Brozove oligarhije. Kriv je za stvaranje policijske države čudovišnih razmera koja, evo, i dan danas traje. On je taj koji je širom otvorio vrata mafiji, koja je, kao i policija, opstala do naših dana. Jedna od najvećih njegovih krivica je ta što nije shvatio da padom berlinskog zida svet postaje unipolaran i da je socijalizmu definitivno odzvonilo. Da je tada odreagovao slično Kučanu, Srbija je mogla da prva izađe iz Jugoslavije, kao neoštećena i demokratska država, sa dobrim šansama da se kasnije, kao i Rusija, izbori za Srbe izvan Srbije. Moguće da je on to sve i shvatao i sagledavao, makar instiktivno, ali je isto tako golim instiktom osetio da tu nema baš mnogo mesta za njega i da bi se, ustvari, on izborio za nekog drugog narodnog vođu, prave demokratske i, naravno, kapitalističke provinijencije.

E da nam je umesto Milosevica bio Vuk Draskovic, gde bi nam danas bio kraj! Bili bi u Natou, svi zaposleni, dobre plate, imali bi vize i putovali.

@Sremica,Sremica.
Hvala na informaciji.
Ne cudi me da je Helen Delic-Bentley bila agent koja je ponudila Milosevicu pare da se ukloni sa scene. Doznao sam, vec u Americi, da je Helen postala "dvorska (......) Srpkinja" republikanske partije (Nikson- Rejgan). Sluzila im je dobro za neke glasove Srba po Ohaju, Ilinoisu i Kaliforniji.
Ali, govoreci o nasoj diaspori u Americi, tesko je oteti se zelji da se ovdje nesto doda.
Helen je jedna od onih nasih koji se svakog jutra gledaju u ogledalo, uvijeni americkom zastavom i pjevaju americke patriotske govore.( Drugi od nasih blistavih amerikanaca, je bio Ron Blagojevic).
Niko od nasih "uspjesnih" doseljenika, ne samo da nije mrdnuo prstom da protestuje bombardovanje njihovog rodnog kraja, nego, naprotiv, nasao je odmah neki zajednicki ideal i front, sa Olbrajtovom,Klintonom, Dzejmi Sejom i Solanom, protiv -Milosevica i, naravno za- "demokratiju". One bombe su im bile samo neprijatnost, koje kao neka 'kolateralna steta' su pominjani, samo da bi se napravio neki "balanced statement".
Treba isto pomenut nasega "princa" Aleksandra, (o)tuznoga potomka 'besmrtnoga Karadjordja',sa njegovim intrervjuom na BBC ( Hard Talk,Tim Sebastian).
Kogod ga je vidjeo, prestao je za uvijek da bude monarhista.

Za Vuka, onog pravog:

Vi se upuštate u duboku analizu Slobodana Miloševića koja zahteva, po Vama, hiljade reči.
Ali, shvatite: 1244 je jasna: Kosovo je deo Srbije, sve zemlje članice UN to moraju poštovati i to je to.

Sinoć je na TV Avala u emisiji “Ćirilica” gost bio akademik Mihajlo Marković. Jeste li primetili kako je on sa malo reči rekao toliko više od Vas? Taj čovek je filozofirao, rezonovao i mudrovao sa Markuzeom, Fromom, Žan Pol Sartrom, Čomskim i živa je legenda društvenog života Srbije pošto se malo ko može pohvaliti da je sreo, a kamoli pričao sa tim ljudima. A sve to je akademik Marković. Vi sigurno ne možete biti iznad toga ma koliko se trudili.

Između ostalog, bilo je reči i o temi o kojoj se ovde radi. Na pitanje voditelja Milomira Marića zašto je Slobodan “popustio” Ahtisariju, akademik Marković je izjavio da ne zna, ali možda je to bilo
zato što je “Mira histerisala za vreme bombardovanja”. Ja pak mislim, sa svim poštovanjem akademika Markovića, da je to bilo zato što je Slobodanu ponuđen teritorijalni integritet Srbije. Pri tome, u dnu ekrana je išla anketa: jel bilo bolje pod Slobom (93%) ili sada (7%). Sadašnja vlast nije mogla doživeti gori poraz, poraz nepoverenja, a ne odanosti Slobi.

Vuče, trošite mnogo reči. Držite se prava i suštine. A kada se to Slobodan Milošević bavio Vašim životom kao Vi njegovim? Sem toga kada shvatite da je ideolog SPS-a Mihajlo Marković filozofirao, rezonovao i diskutovao sa svim ljudima koje sam pomenuo, biće to za Vas otkrovljenje! Pitaćete se: da li je to moguće? Jeste. Zna to g. Antonić.

ponavljamo se .. ja sam skrenuo u autizam cim se citiram ali je istina tu negde
Ipak sama dilema kazuje da je bilo sanse da se uradi drugacije ...u ime neke buducnosti
**********************************************
četvrtak, 02 april 2009 14:47
hiperborejac

Sklop okolnosti

Niko normalan nije hteo da gine pod vodjstvom Miloshevica koji je prethodno izmrcvario Srbiju.
1991 i `95 smo jos imali kakvu-takvu obavezu da poginemo i.. pokushali smo.
Narod je sumanuto drzao Miloshevica na vlasti tih godina i nije bilo smisla ginuti sa onakvim vodjstvom
Da je bilo nekog normalnog i chovechnog na vlasti.. izginuli bi smo .. bar mi stariji ( 1950... 1960)
Decu je trebalo sacuvati ..njihove bitke tek dolaze .
Imali bi smo otvorenu istorijsku opciju da nismo potpisali kapitulaciju u Kumanovu.. da je Kosovo klasicno okupirano ( nema sumnje da ga ne bi smo odbranili ) .
Ovako mi stariji smo " sklonili zadnjicu u ustranu " i ostavili deci da ginu u njihovo vreme .. tipichno srpski.. " da sacuvam sebe a za njih .. kako im Bog da" . Optet ce kad-tad morati da "oslobadjaju" Srbiju.. koju smo mi procerdali od Kralja Ujedinitelja do Miloshevica.. pa i danas , dobrim delom.
Imali bi smo kao nacija buducnost.
Ovako je kriticno .. mislim ta nasha buducnost
Clanak je korektan , bas korektan

S jedne strane bio je u pitanju kredibilitet Nato-a i najmocnije zemlje sveta a s druge strane nasi zivoti. Ako takva jedna sila ne moze da slomi otpor jedne male zemlje, cemu onda novac stotina miliona poreskih obveznika zapadnoga sveta, cemu ta organizacija, cemu hiljade dobro placenih radnih mesta, vojna industrija itd. I tu kompromisa nije bilo. Krajem maja nase vojne inzenjerijske jedinice vec su radile na pripremi terena u blizini velikih gradova za slucaj smestaja civilnog stanovnistva zahvacenog dejstvima po gradu i projektovalo se ciframa za vise hiljada. Zamislite sada srusene delove grada, a na periferijama ili po okolnim brdima i sumama hiljade u nekim satorima, pod najlonima i sve sto ide uz to. Da li bi vi voleli da ste medju njima? Ako mislite da je to nerealno, evo vrlo svezeg primera: Izrael - Gaza. Da li je imalo Izrael zazirao da raspali po civilnim delovima grada znajuci za civilne zrtve. Konsekvenci nema. Ili da ste bili u onom vozu u Grdelici ili u onim kucama u Nisu zasutim kasetnim bombama, da li bi mislili da je rat davno trebao da se zavrsi. A tek onda pravo pitanje. Cak i u slucaju da smo jos izdrzali, a mogli smo i nijedna generacija srpske vojske u direktnom sukobu duze nije, i da je time necija ruka iza broja zrtava dopisala jos nekoliko nula, da li bi sve te tekovine zasta bi se mi izborili oni posle 5. oktobra sacuvali? E tu je catch.
Moje misljenje je da je ova generacija Srba dostojanstveno i na dobrano iznenadjenje neprijatelja a posebno domacih, jer oni i nisu bili tada s nama, uspela da se odupre, ostane na svojoj teritoriji i ne kapitulira odnosno ne prihvati strane trupe na svojoj teritoriji cak ni kao prijateljske. Znate, nije mala stvar izaci na megdan najacem na svetu i ne biti nokautiran, biti casno porazen i ostaviti dobar utisak. Na Kosovo je Nato morao doci i to je bio njihov strategijski cilj, a dosovska vlast je bombardovanje Srbije dozivljavala kao nesporazum a ne kao agresiju, pa cemu onda izdrzavanje jos malo?

Vaši komentari deluju vrlo razložno, otprilike kako se i očekuje sa ove istorijske distance od jednog učesnika, ali ipak ne izlaze iz okvira „šta bi bilo, kad bi bilo?“, čak i sa ovako manjim emotivnim nabojem. Ja, pak, razmišljam nešto drugačije od vas. I mislim da nisu u pitanju emocije, nego upravo nametnuti okvir u kom se svi mi krećemo iliti „šta bi bilo, kad bi bilo?“ diskurs. Kvaka nije u našim žrtvama! Nego u njihovim. Mi koji smo bili dole jako dobro znamo da se ne bi pomakli ni po koju cenu, jer cene za nas nije bilo! A to znači da bi žrtava među njihovim vojnicima bilo na hiljade, da se ne lažemo. Kolika god bila razlika u uslovima ratnog izdržavanja naše i njihove javnosti, jer naša je bila pod bombama, a njihova pod medijskom propagandom, zima bi otkrila sledeće činjenice: 1.da oni, ipak, nisu ušli, bar ne dovoljno duboko, 2.da imaju strahovite žrtve, 3.da je, umesto medijske laže, nastupila prava humanitarna katastrofa za šiptarske izbeglice i okolne države. Stavimo sve to na kantar! Sa jedne strane strahovite žrtve među nama, naročito civilima, kao i humanitarna katastrofa velikih razmera jer, kako kažete, čak bi nam i internet zafalio i sa druge strane ovo što sam ja pobrojao. Gde bi se tada svi mi zajedno našli, računajući i NATO vojsku i izbeglice, i kakvi bi uslovi za prestanak rata tada bili? Da vas potsetim, na kraju bombardovanja zapadna alijansa je potrošila ne samo predviđene zalihe municije i raketa, već su ostali i bez one minimalne rezerve za „eventualiju“! Zamislimo sada, svi zajedno, pad nekih vlada u zemljama alijanse i „povampirenje“ nekih ruskih ili kineskih „disidenata“ (govorimo, hipotetično, o zimi 99.). I zapitajmo se kakvi bi uslovi za prestanak rata tada bili? Još nešto. Našim generalima se može zamerati koješta, počev od ideologije, ali ko je bio tamo zna koliko su oni poznavali teren, bukvalno svaki kamen ili drvo, svaku i najmanju stazicu, a o ličnoj hrabrosti i da ne govorim. Roptali smo, ali i znali ko nas vodi.

14 april 2009 18:52 vuk,
Dobri covece Hvala Vam na obracanju i objasnjenjima, dakle kako napisaste nisu korisceni diverzanti,dobrovoljci,"kamikaze", rakete...druga je to tema.U redu, samo skromno,dozvolite mi, za te odluke neko je apsolutno morao pred Vojni sud. Tacka.

Čestitam na odgovoru! Kao i vaš, i moj Voljeni Vođa je Vuk Drašković!

Sve cesci komentari advokata Druge Srbije i ponavljanje izandjalih fraza u koje vise niko ne veruje dokazuju samo dve stvari: Da je zaista dogorelo do nokata, i da Internet veze iz Moldavije dobro funkcionisu.

Vi se ne slažete sa mnom, autorom ovog teksta et al. (“Eto!”), a najbolje komentare je dao čovek po imenom “učesnik”. Totalno jasan čovek!

Ako želite da pravite duboke analize kompleksnih istorijskih ličnosti, možete sami napisati tekst. Tu možete da se bavite nečijim životom koliko god hoćete, ovde se radi o konkretnoj temi.

Vaša teza da je 1244 zasluga Rusije je netačna. To je zasluga svih nas koji smo izdržali NATO kamarilu, a time i Slobodana. Ja sam samo rekao da je Slobodan verovatno pristao na prekid neprijateljstava pošto 1244 garantuje teritorijalni integritet Srbije. Ahtisarijeva naknadna prevara, ili pokušaj prevare – to je nešto drugo. Zašto dopustiti nastavak bombardovanja i nastaviti rat kada Kosovo po 1244 ostaje deo Srbije? Logično, zar ne?

Akademika Markovića sam pomenuo u pogledu činjenice da se sa malo reči može reći toliko toga i da, akademik Marković je izjavio da je bilo histerisanja, a moje mišljenje da to nije imalo odlučujući uticaj na Slobodana je – moje. Pored toga, akademik Marković je rekao i da je bilo kopnenih upada iz Albanije, pa molim “učesnika” da nam kaže malo više o tome!

Moje pominjanje g. Antonića niste shvatili. Ja sam samo rekao da sam siguran da on zna sa kim je sve akademik Marković rezonovao, ako Vi to slučajno ne znate. A anketa na dnu ekrana je bila takva kakva je bila, šta ja tu mogu. Niko nije savršen pa ni Slobodan, ali nisam nešto stekao utisak da se on igrao sa mojim životom. Vama i Dragoslavu Pavkovu kažem da Slobodan nije “moj ominjeni vođa”, niti sam imao njegovu sliku na zidu, niti sam ikada bio član i jedne partije. Pokušavam da budem realan i izbegnem zamku desperadosa kojima je za sve u životu, pa i to što ih je žena prevarila, kriv Slobodan. Inače, ja slušam Bob Marley-a. Mudar čovek.

Niti Sloba niti i jedan političar može imati tako veliki uticaj na Vaš život ukoliko Vi to nećete. Recimo da ste otkupili stan za 100 maraka. Nije loše. Ali, privatna sreća i zadovoljstvo se gradi mimo političkog života!

U Vašem komentaru Bojane Vi pominjete neki "pomahnitali bračni par". Siguran sam da mislite na bračni par Klinton. Jel tako? Koliko ja znam, oni lažu kako zinu. Evo Bil na primer. On nikada ne laže. On nikada nije imao seks sa Monikom Levinski, zakunuo se čovek na Bibliju.

Nemojte, molim vas, da nam dirate omiljenog vođu Vuka Draškovića!